КВИЗ "АФАРИН"

ПРЕДИВНО ВЕЧЕ НА ФИЛОЛОШКОМ ФАКУЛТЕТУ

Дана 26.05.2006. на Филолошком факултету у Београду одржан је квиз "Афарин" о познавању иранског језика и културе. У квизу су учествовали полазници курса пресијског језика AZFA II, чији професор, г-ђа Жана Акопџанијан, је и идејни творац и организатор овог атрактивног квиза. Квиз је подигао на ноге све посматраче, укључујући и увек ведрог и шармантног амбасадора И.Р. Ирана, Његову екселенцију Сеједа Мортеза Мир Хејдарија. Он је био одушевљен идејом, организацијом и током квиза, ангажованошћу свих учесника и брижљиво изабраним темама. Одговори учесника квиза су све време одржали пажњу гледлаца.

Изузетне симпатије како учесника квиза, тако и свих гледалаца изазвали су наставник иранске школе у Београду и аташе за културу И.Р. Ирана у Београду, г-дин Јекделех, који су спонтано изашли на позорницу и такмичили се у познавање персијске поезије у виду једне древне персијске игре у којој један такмичар одрецитује једну персијску песму, други настави рецитујући песму која почиње словом којим се претходна завршила и тако док неко од њих не успи да се сети песме која почиње словом којим се претходникова песма завршила. Колико је та игра тешка и колико велико познавање поезије и велику меморију захтева, човек може стећи ако размисли да од свих песама које зна треба да се сети баш оне која почиње словом којим се претходна завршила и тако даље. Наша два драга пријатеља из Ирана су се одржала на позорници, практично без предаха невероватно дуго време, да су задивили публику и добили заслужен веома дуг и громогласан аплауз!

Гледаоци су отишли из сале презадовољни оним што су те вечери видели.

Овај квиз у пуној мери показује смисао постојања Српскоцрногорско-иранског друштва за пријатељаство и сарадњу, јер је успео да залагањем својих чламова покаже двећина људи воли да упозна друге културе, друге народе и тиме обогати и себе.

Ево текста потпредседника нашег Друштва и једног од најзапаженијих учесника квиза, г-дина Милана Костића о томе како је он доживео ово вече, а након тога и неколико фотографија са ове предивне вечери:

___________________________________________________________________________________________________________________________

MILAN KOSTIĆ – O KVIZU Visoko pod svodovima čuvene „jedanaestice“ na Filološkom fakultetu još je odjekivao završni akord oduševljenog pljeska, koji me je ispraćao dok sam gasio svetlo i zatvarao vrata za sobom, izlazeći u hol. Vladao je utišani polumrak. Visoki mermerni stubovi mirno su me posmatrali, stepenice su vodile nekuda u visinu, a ja sam se osećao tako malen u ovom hramu nauke. Nedostajao je samo uzbuđeno veseli žagor studenata željnih znanja. Odahnuo sam; ipak se sve lepo završilo. A kako smo samo želeli da upravo tako i bude. Naš profesor persijskog jezika, gospođa Žana Akopđanjan, cenjena i poštovana od strane svih nas, predložila nam je da organizujemo kviz-takmičenje gde bismo, na zanimljiv način, van uobičajenih stereotipa, izvršili proveru dostignutog znanja o istoriji i kulturi Republike Iran , o njenim vladarima, religiji, arhitekturi, spomenicima, pa i o životu običnog naroda ove lepe zemlje Srednjeg Istoka . Rečeno - učinjeno. Dobivši snažnu podršku od ambasadora Republike Iran , gospodina Morteze Mir Hejdarija, Iranskog kulturnog centra u Beogradu i njegovog direktora Mehrdata Agahija, kao i Srpsko-crnogorsko-iranskog društva za saradnju i prijateljstvo, prionuli smo na posao. Grupe podeljene, program utvrđen, termin određen. Sat pre naznačenog vremena, 26. maja 2006. godine, ušao sam u salu. Bila je prazna i tiha, samo su me klupe, poređane u savršenom redu, začuđeno pogledale; ko se to usuđuje da u nedoba remeti njihov mir? Poželeh da se okrenem i izađem napolje i da potonem u talasima ulične vreve, pa da me bar večeras nikako ne mogu pronaći. Ali... Koji minut kasnije pristigli su učesnici kviza nazvanog „ Afarin “. Svi smo sada bili tu, raspoloženi, željni da pokažemo šta znamo i kako smo složni. Tu je Gorana, Jelena, Tamara, Radmila, Rajko, Željko, Marija. Evo i Ružice, Nadežde, Snežane, Ivane, Aleksandra – i ja, Milan. Svi se između sebe oslovljavaju imenom, samo mojem dodaju „gospodin“, ne znam zašto. Ali, o tome ćemo drugom prilikom. Odmah smo hitro krenuli da još jednom izvršimo hitru proveru svoga znanja. Hoću reći, zavladala je sveopšta galama u kojoj niko nikoga nije slušao osim sebe samog. Tamara, voditeljka (bile su dve Tamare) šetala je podijumom uvežbavajući naglas svoj deo. Nikola, drugi voditelj, takođe je u hodu uvežbavao svoj deo programa. Mimoilazio se sa Tamarom i u jednom trenutku htedoh mu reći da bi bio red, kako i priliči, da se u mimohodu pozdravi sa njom. Međutim, odustadoh; ko zna šta bi iz toga ispalo. Uostalom, dosta mi je bilo i moje muke. „Profesore, šta se to ovde dešava?“ – trže me, udubljenog u poluglasno mumlanje Hajamove rubaije „Razmišljah“, ženski glas. Jedva se odvojih od stihova. Ali ne zažalih. Preda mnom je stajala mlada devojka u lakoj letnjoj odeći i gledala u mene svojim krupnim očima, očekujući odgovor. Odgovorih joj o čemu se radi, ne zaboravivši, pri tome, da joj naznačim svoju ulogu i izvedem je na pravi put. Žmirnula je iznenađeno. Kasnije sam je video kako oduševljeno tapše i smeje se. Zatim je stigao ambasador, njegova ekselencija gospodin Morteza Mir Hejdari, direktor Iranskog kulturnog centra gospodin Mehrdat Agahi sa svojim pratiocima, burno pozdravljen od strane onih koji su ga poznavali i sa simpatijama od onih koji to nisu. Voditelji Tamara i Nikola su, uvežbano, kao pravi profesionalci, po redu i starešinstvu pozdravljali ambasadora, dekana Filološkog fakulteta prof. dr Rastka Neškovića i ostale goste, zahvaljujući im na ukazanoj pažnji. Tročlani žiri sačinjen od direktora KC Irana gosp. Agahija, potpredsednika Društva srpskocrnogorsko-iranskog prijateljstva gosp. Reze Mottaghija, i gospođice Bojane Babović je sedeo malo odvojeno, šuškajući papirima i povremeno je uvežbavao umereno strog pogled. Mikrofon je stajao ispred nas pa sam se, u jednom trenutku, upitao da li bi se moglo desiti da, kao svemirska crna rupa, upije naše glasove i ne pošalje ih među slušaoce. Moje crne misli prekidoše glasovi voditelja objavljujući početak takmičenja. Pitanja su se izvlačila iz šešira i nije bilo namešteno, verujte. Listići sa ispisanim pitanjima su se gurali koji će pre da uleti u ruke spremnih voditelja (ovo ne lažem, zaista) i pitanja su padala kao kiša na žednu zemlju (to smo bili mi). Odgovori su stizali brzinom olujnog vetra. A publika! Ona nas je svo vreme bodrila, u početku oprezno, ispitujući, a zatim pljeskala ne štedeći dlanove koji su im se, posle, crveneli – to sam primetio. Ali, svi su bili razdragani, opijeni melodijom jezika, opisima prefinjene kulture, gazili su sa nama po skupocenim tepisima, divno uređenim vrtovima, slušali istoriju i opijali se rečima pesnika utkanih u lepršavo tkivo pesama, koje se i danas čitaju, pričaju i pevaju, iako su mnoge od njih nastale pre 800 i 900 godina. Od pitanja sa listića je zavisilo gde ćemo se, tog trenutka, naći. Kao da smo na čarobnom lebdećem ćilimu, u jednom trenutku na bazaru, gde prodavci nude i hvale svoju robu: svilu, ćilime, odela, ukrase. Zatim, začine, slatkiše, hlebove, jestiva, kao i napitke za osveženje. Kao osveženje, publika je slušala mudre izreke kao proizvod narodnog duha. Od brojnih poznatih pesnika klasične literature ponuđeno je, zbog ograničenog vremena, samo nekoliko, ali, morali su biti pomenuti Rudaki, Dakiki, Ferdosi, Ansar, Husrev, Baba Taher Orjan, Anvari, Nezami, Saadi, Rumi. Prozori slušaonice bili su otvoreni i, u jednom trenutku, bacih pogled na njih. Napolju, na drveću, učinilo mi se da je bilo mnogo više ptica nego obično i kao da pažljivo slušaju neobične reči i tapšanje dlanom o dlan. Možda uobražavam, ali video sam i da je nekoliko trolejbusa dugo stajalo nepomično pod prozorima. Žiri je, na kraju, proglasio rezultate kviz takmičenja kojima su svi bili zadovoljni. Jer, na kraju, važno je boriti se, ne pobediti. Zatim smo svi, složno, navalili na kolače i sokove, kako bismo nadoknadili utrošenu energiju. A i bili su izvrsni. Majsko veče je blagoslovilo naš trud. A mi! Mi smo bili veoma zadovoljni što smo uspeli svojim radom da dokažemo da je stvorena jedna homogena Celina, koja je u stanju da savladava brojne prepreke na putu učenja jednog od najistarijih jezika na svetu. Milan Kostić

 

Фотографије са квиза ће :Вам дочарати део атмосфере која је тамо владала

Екипа ФЕРДОСИ:

Плакат за квиз је са много воље и веома успешно дизајнирао потпредседник Друштва, г-дин Мохамадреза Мотаги :

Екипа ХАЈАМ:

Квиз су врло симптично водили Никола и Тамара:

Поздравни говор декана Филолошког факултета, г-дина Растка Нешковића

Гости и посматрачи квиза:

 

Строги жири квиза :-)

Реч има капитен тима ФЕРДОСИ, г-ђица Ружица:

Капитен тима ХАЈАМ Рајко "узвраћа ударац"

Екипа ФЕРДОСИ::

Александар:

Ивана:

Надежда:

 

Снежана:

Милан:

Ружица:

Екипа ХАЈАМ::

Рајко:

Жељко:

Радмила:

::

Тамара:

Марија:

Јелена и Горана:

::

Наставник иранске школе у Београду и г-дин Јекделех

Амбасадор честита учесницима квиза

Амбасадор дели награде учесницима квиза

:

Амбаадор дели награде учесницима квиза

Групна слика за успомену

Његова екселенција Сејед Мортеза Мир Хејдари је био одушевљен квизом

:

Ту се нашла и одушевљена новинарка Иранске новинске агенције ИРНА

Освежење после квиза је прилика за упознавања и размену мишљења

 

 

Повратак на претходну страну